Sutra
22 Dec 2011 Leave a Comment
Zaboravim stvari koje sam volela,
u ovom svetu gde je korenje okamenjeno ispod asfalta
i osećam dok gledam u oči
Mali strah
od disanja ovih ljudi koji se ne smeju.
Život drugačiji od onoga pod kapcima
i sve predivne utehe
kojima se pokrivam po glavi.
To neznanje koje me sapliće
i odjednom su mi oči veće od razuma
i žulja me reč u kojoj me najmanje ima.
Mali srtrah
vrti predmete u mojim rukama
znoji dlanove.
Ponekad uletim u mrak
Kao ptica
Zatvorim oči, zagrizem usnu
Udaram po tmini kao da rasterujem muve
A ustvari znam
Nije strah ono najgore
I dok izlećem
Skupljenih pesnica
Pomislim
Kako bi dobro bilo imati taj čiviluk
Gde možeš ostaviti šešir
A nemaš ni šešir
Nije to najgore,
Mali strahu od pukotina koje proždiru
Najgore je to što će
doći i sutra.
Blues
30 May 2011 2 Comments
Nikoga ne poznajem u ovom delu grada.
Ne više…
Sećam se… sedeli smo tu na ćošku, mislili da smo bolji od drugih.
Delili sitninu iz kaputa, dim iz usta.
U stvari, bili smo, samo, usamljeniji, beznadežniji…i zajedno u tome.
Noćas teško prepoznajem ulice.
Samo mesečina i vetar još svedoče o istom prostoru.
Mi odavno nismo tu.
Nismo nigde.
Zaturene generacije istorije, sa strahovima koji se odazivaju na druga imena. Sada.
Prevelik je ovo grad.
Kasno je.
Nekada je bilo bitno ići, sada je najvažnije vratiti se.
Utopili smo se.
U lica gradskog prevoza.
Izbledele kapute.
Krmeljave zaposlene ljude.
A sećam se…
Bili smo deca bulevara. Ponoći.
Pušili i pili. Bez mamurluka.
Otkopčanih jakni, zagrljeni.
Voleli se i nazdravljali PVC čašama.
Smejali se, do polaska prvog jutarnjeg autobusa…
I nadali se da se neće desiti nama.
Ne nama.
Očekivanja
07 May 2011 3 Comments
Pokušavam da zaboravim ono što tek treba da se dogodi.
Guram očne jabučice dublje u mrak, prstima koji mirišu na prašinu.
Ono što želim da viknem nije još ni reč.
Ne još. Ne u ovom vremenu.
Granice jezika su u tišini pređene.
Vetar raznosi insekte, a ja se ubeđujem da bih mogla živeti bez godišnjih doba. Ekvatorijalno.
Zapravo, večeras samo želim da sam negde drugde…
Reči se poigravaju sa mnom, pomeraju tačke i zareze i namerno gube smisao…
Kao da nisam dovoljno nesigurna…
Telo se trese, a sa plafona otpadaju skorene lešine komaraca i muva.
To kosmička pravda negira prostor i vreme. Kroti me, dok se ne priviknem na bol.
A šta boli?
Boli momenat izneverenog očekivanja. Po Stanislavskom.
NI BES NI BOL…
05 May 2011 Leave a Comment
Ni bes ni bol.
Sluzava neka tuga
Sama sebi cilj.
Ne znam gde su te ulice
Za koje me pitaju ljudi,
Ali znam da nisam pošla tamo.
Malodušnost povlači kapke naniže.
Ja više ne mogu biti to što moram,
I ne mogu razumeti.
Terapija je ovo sivilo betona,
I ove ružne kuće.
Ni bes ni bol
Ništa
Čije prisustvo gnječi,
Podseća na telo,
Zaboravljeno,
Otežalo,
Naviklo.
Mrtva neka misao,
Tupa.
Ni bes ni bol.
Ja više ne mogu biti to što sam bila
Ne smem.
Reci nešto...